Naša društvenost bila je – donekle i ostala – jedan od preduslova da preživimo kao vrsta. Ona je dakle naša nasušna, evolutivna potreba. Rezultat nagona za životom. Doduše, društvene grupe danas izgledaju dramatično drugačije nego onomad. U međuvremenu smo oformili (a mnoge su i propale) carevine, kraljevine, sultanate, nacije, države, organizacije, komšiluke, timove… I naravno, ništa od toga ne funkcioniše uvek kao podmazano i vazda (do)nosi manje ili veće probleme. A probleme bi trebalo rešavati.
Sanjam!* – Martin Luter King
* Umesto preciznog prevoda rečenice „I have a dream!“ sa „Imam jedan san!”, mišljenja sam da je u duhu srpskohrvatskog jezika svrsishodnije koristiti iskaz „Sanjam!“.
Srećan sam što danas sa vama ovde učestvujem u nečemu što će ući u istoriju kao najveći protest za slobodu u istoriji naše države.
Pre jednog veka, jedan veliki Amerikanac1, čija se senka simbolično nadvija i nad našim današnjim skupom, potpisao je Proklamaciju o emancipaciji. Ovaj važan dekret bio je svetionik nade za crne robove opečene plamenom nepravde koja ih je urnisala. Sijao je kao radost svitanja posle duge noći robovanja.